Časopis Prosvjeta

Слободан Шнајдер није писао да би се допао времену у којем живи, него да би му протурјечио, написао је нетко поводом смрти овог важног књижевника. Његов одлазак није само смрт једног великог писца, него и губитак једног од посљедњих снажних гласова књижевне савјести ових простора.

Слободан Шнајдер умро је 30. коловоза, у 78. години живота. Вијест је објавила његова кћи Тена, написавши да је њезину оцу заједница људи који су га пратили посљедњих година била више од публике – многе је сматрао пријатељима. А та је заједница, заправо, била само посљедњи облик односа који је Шнајдер цијелога живота покушавао успоставити с читатељем: без подилажења, без лажне неутралности и без пристајања на службене истине. Од својих раних драма, преко Камов, смртописа, Хрватског Фауста, и Confiteora, до романа Доба мједи и Анђела нестајања, писао је о ономе о чему се најрадије шути – о фашизму, национализму, рату, кривњи, припадању и људима ухваћенима између великих повијесних машина. У томе је можда и највећа вриједност његова опуса. Шнајдер није прихваћао повијест као збирку уредно посложених националних легенди. Занимао га је човјек који се у тој повијести покушава снаћи, често без доброг избора и могућности да изађе чистих руку. Доба мједи тако није само велики роман о једној обитељи, него и о еуропском континуитету насиља, миграција и промјењивих идентитета. Хрватски Фауст остао је један од најснажнијих покушаја хрватског казалишта да се суочи с властитим фашистичким насљеђем, нажалост и даље на неформалној црној листи домаћих театара, прије свих оног загребачког.

Шнајдер је зато био неугодан писац – а управо је такав писац друштву потребан. Није се уклапао ни у комотну слику Хрватске, ни у комотну слику Југославије, ни у комотну слику Еуропе. Његова књижевност није нудила утјеху у облику једноставних под‌јела на наше и њихове. Тражила је нешто много теже: да разумијемо како су настајали и наши и њихови.

Отишао је човјек који је десетљећима одбијао заборавити. И зато је његов прави опроштај заправо немогућ. Шнајдер остаје онд‌је гд‌је би сваки озбиљан писац требао остати – у књигама које нас и након његова одласка тјерају да се запитамо какви смо били, какви јесмо и колико смо спремни поновити оно што смо већ једном учинили.

Odlaskom profesora dr. sc. Veselina Golubovića srpska zajednica u Hrvatskoj, ali i šira intelektualna javnost, izgubila je jednog od svojih najistaknutijih mislilaca, pedagoga i kroničara društvenih procesa. Filozof, sveučilišni nastavnik, publicist i dugogodišnji suradnik Srpskog kulturnog društva „Prosvjeta“, Golubović je desetljećima pripadao onom sve rjeđem krugu intelektualaca koji su vjerovali da znanje ima smisla samo ako je u službi javnog dobra.

Rođen 1940. godine, život je posvetio filozofiji, obrazovanju i istraživanju društvenih pitanja. Kao sveučilišni profesor odgojio je generacije studenata, a svojim je knjigama i znanstvenim radovima nastojao razumjeti složene procese koji su obilježili jugoslavensko i postjugoslavensko društvo. Nije pripadao onima koji su se zadovoljavali jednostavnim odgovorima. U vremenu ideoloških isključivosti inzistirao je na dijalogu, argumentu i povijesnom kontekstu.

Posebno mjesto u njegovu radu zauzimalo je Srpsko kulturno društvo „Prosvjeta“, u kojem je godinama bio voditelj Centra za kulturu i historiju Srba u Hrvatskoj. Ondje je predano radio na istraživanju i očuvanju kulturne i povijesne baštine srpske zajednice, uvjeren da je kultura jedan od najsnažnijih mostova među ljudima. Njegov doprinos nije se iscrpljivao u znanstvenom radu; bio je organizator tribina, urednik publikacija, mentor mlađim istraživačima i sugovornik kojemu su se mnogi obraćali za savjet.

Golubović je pripadao generaciji intelektualaca formiranih u vrijeme kada se vjerovalo da filozofija nije tek akademska disciplina nego način razumijevanja svijeta i odgovornosti prema društvu. Ni tijekom ratnih i poratnih godina nije odustajao od uvjerenja da se dijalog, kritičko mišljenje i poštovanje različitosti moraju braniti upravo onda kada su najugroženiji.

Njegova smirenost, erudicija i spremnost da sasluša sugovornika ostavili su dubok trag među kolegama, studentima i prijateljima. Nije pripadao intelektualcima koji su tražili pozornost; radije je gradio institucije, pomagao drugima i ostavljao iza sebe knjige, tekstove i ljude koje je poticao na razmišljanje.

Smrću Veselina Golubovića hrvatska i srpska kulturna scena izgubile su čovjeka koji je dosljedno pokazivao da znanje i humanizam ne poznaju nacionalne granice. Ostaje njegova misao, njegov rad i sjećanje na profesora koji je vjerovao da je razum uvijek najbolji odgovor na predrasude.

Jedno od najvažnijih izdanja u povijesti jugoslavenskog rocka, kultni album Paket aranžman, bit će obilježen koncertom 22. kolovoza na pulskom Kaštelu. Četrdeset i pet godina nakon objavljivanja kompilacije koja je obilježila početak novog vala, na pozornicu će se popeti Električni orgazam i Nevladina organizacija, bend koji izvodi glazbu Vlade Divljana i Idola.

Objavljen 18. veljače 1981. u izdanju tadašnjeg Jugotona, današnjeg Croatia Recordsa, Paket aranžman smatra se jednim od najutjecajnijih albuma nastalih na prostoru bivše Jugoslavije. Kompilacija je predstavila tri mlada beogradska sastava – Šarlo akrobatu, VIS Idole i Električni orgazam – koji će obilježiti razvoj novog vala i ostaviti trajan trag na regionalnoj glazbenoj sceni.

Na albumu su se našle danas antologijske pjesme poput „Ona se budi“, „Niko kao ja“ i „Mali čovek“ Šarla akrobate, „Krokodili dolaze“, „Zlatni papagaj“ i „Vi“ Električnog orgazma te „Maljčiki“, „Plastika“, „Amerika“ i „Schwüle über Europa“ VIS Idola.

Producent albuma bio je Enco Lesić, a snimljen je u beogradskom studiju „Druga maca“. Zanimljivo je da bendovi u početku nisu planirali zajedničku ploču – svaki je dobio priliku besplatno snimiti nekoliko pjesama, a ideja da se materijal objedini u zajedničko izdanje pokazala se jednom od najvažnijih odluka u povijesti domaće diskografije.

Tri sastava prvi su se put zajedno predstavila publici 1980. godine na Omladinskom festivalu u Subotici. Šarlo akrobata osvojio je drugo mjesto s pjesmom „Ona se budi“, Idoli nagradu publike za „Zašto su danas devojke ljute?“, dok je Električni orgazam ostao upamćen po tome što je diskvalificiran zbog razbijanja scenografije.

Iako su tadašnji glazbeni kritičari zamjerali tehničku kvalitetu snimke, vrijeme je pokazalo da je upravo sadržaj albuma bio presudan. Paket aranžman postao je simbol kreativne eksplozije novog vala, a njegov utjecaj osjeća se i danas, desetljećima nakon raspada bendova koji su ga stvorili.

Film Zalazak redatelja Nikole Ležaića osvojio je nagradu za najbolji film u domaćoj konkurenciji 19. izdanja Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs u Beogradu. Žiri je ocijenio da film iznimnom vizualnom senzibilnošću i formalnom preciznošću pretvara svakodnevne geste i rituale u „duboku filmsku meditaciju o vremenu, sjećanju i krhkosti zajedničkih prostora“, stvarajući istodobno intiman portret jednog mjesta i univerzalnu priču o društvu u tranziciji.

U domaćoj konkurenciji nagrada za najbolju kameru pripala je Maši Drndić za film Žene Narodnog fronta redateljice Ivane Todorović. Žiri je istaknuo kako kamera s rijetkom empatijom i bez senzacionalizma bilježi ranjivost žena u bolničkom okruženju, pretvarajući prostor u „živi emocionalni pejzaž“. Film je osvojio i posebno priznanje za stvaranje prostora u kojem „ranjivost postaje kolektivna snaga“.

U međunarodnoj konkurenciji glavnu nagradu osvojio je film Ono što treba činiti redatelja Srđana Kovačevića, koji se bavi pitanjima rada, dostojanstva i solidarnosti. Žiri je istaknuo da film bez ideološke patetike uspijeva složene društvene procese pretočiti u duboko humanu priču, podsjećajući na važnost glasova ljudi koji se često nalaze na društvenoj margini.

Posebna priznanja u međunarodnom programu pripala su filmovima Srebro Natalije Konijarc, za snažan prikaz iscrpljivanja i preživljavanja u rudarskoj zajednici, te Borovnica bluz Andrésa Livova, koji kroz priču o sezonskim radnicima na plantažama borovnica progovara o radu, pripadnosti i otpornosti.

Film Žene Narodnog fronta proglašen je i najboljim kratkometražnim filmom festivala. Žiri je naglasio da se, zahvaljujući spoju emocionalne iskrenosti i filmske preciznosti, uspijeva obratiti različitim generacijama i otvoriti dijalog o temama koje često ostaju prešućene.

Posebno priznanje u toj konkurenciji osvojio je film Ferrari Studentski Grand Prix, za koji je žiri poručio da u vremenu urušavanja demokracije i rastućeg straha donosi nadu te bilježi „građansko buđenje i snagu solidarnosti“ kroz aktualne studentske prosvjede u Srbiji. Svoju odluku zaključili su riječima: „Studenti će pobijediti.“

Posebno priznanje dobio je dokumentarac Yugo ide u Ameriku autora Filipa Grujića i Alekse Borkovića, koji je žiri izdvojio kao „izvor nade za zajednički i skladan život balkanskih naroda“.

Muzej suvremene umjetnosti u Beogradu (MSUB) od 12. lipnja otvara međunarodnu izložbu Lične priče / Političke realnosti, nastalu u suradnji s Muzejom suvremene umjetnosti u Lyonu (macLYON). Nakon premijernog predstavljanja u Francuskoj, izložba dolazi u Beograd, gdje će do 20. rujna povezati dvije muzejske zbirke oblikovane različitim povijesnim iskustvima, kulturnim kontekstima i institucionalnim tradicijama.

Na izložbi će biti predstavljeno više od 70 radova umjetnika iz zemalja bivše Jugoslavije i međunarodne suvremene umjetničke scene. Umjesto kronološkog pregleda, postav je organiziran kroz četiri tematske cjeline – Tijelo, Kolektivni prostor, Odnosi i Politika – istražujući na koji način osobna iskustva, sjećanja i identiteti odražavaju šire društvene i političke procese.

Radovi pokazuju kako privatne priče mogu postati ključ za razumijevanje pitanja moći, ideologije, pripadnosti, otpora i društvenih transformacija. Kroz teme tijela kao prostora ranjivosti, zajedničkih prostora kao nositelja kolektivnog pamćenja ili međuljudskih odnosa kao mjesta solidarnosti, umjetnici propituju granicu između osobnog i političkog.

Među autorima zastupljenima na izložbi nalaze se neka od najznačajnijih imena suvremene umjetnosti, poput Marine Abramović i Ulaya, Stevea McQueena, Brucea Naumana, Sophie Calle, Nam June Paika, Vite Acconcija, Claire Tabouret, Raše Todosijevića, Neše Paripovića, Katarine Zdjelar, Jasmine Cibic, Tanje Ostojić i brojnih drugih umjetnika iz Europe i svijeta.

Kako ističe MSUB, izložba nadilazi predstavljanje dviju zbirki te svjedoči o važnosti međunarodne suradnje i kulturne razmjene. Dovodeći u dijalog djela nastala u različitim političkim i društvenim okolnostima, projekt otvara prostor za promišljanje o ulozi umjetnosti u razumijevanju suvremenog svijeta te o tome kako osobna iskustva postaju dio zajedničke povijesti.

Kustoski tim čine ravnateljica macLYON-a Isabelle Bertolotti, ravnateljica MSUB-a Maja Kolarić, kustos MSUB-a Miroslav Karić i voditelj zbirki Muzeja suvremene umjetnosti u Lyonu Matthieu Lelièvre. Izložba ostaje otvorena do 20. rujna.

Kako su ratovi, raspad Jugoslavije i društvene promjene obilježili živote ljudi koji su devedesetih stvarali, pisali, snimali filmove, igrali nogomet ili se bavili novinarstvom? Na to pitanje pokušava odgovoriti nova izložba Devedesete, lično, otvorena u beogradskom Muzeju devedesetih, koja umjesto velike političke povijesti u središte stavlja osobna iskustva.

Izložba okuplja privatne predmete i autorske priče gotovo četrdeset istaknutih pisaca, redatelja, novinara, umjetnika, glazbenika, sportaša i intelektualaca iz svih država nastalih raspadom Jugoslavije. Među njima su Vladimir Arsenijević, Boris Buden, Rumena Bužarovska, Ivan Čolović, Boris Dežulović, Srđan Dragojević, Slavenka Drakulić, Rajko Grlić, Viktor Ivančić, Miljenko Jergović, Goran Marković, Semezdin Mehmedinović, Zoran Predin, Svetlana Slapšak, Veton Surroi, Marko Šelić Marčelo, Mile Turajlić i brojni drugi.

Umjesto kronologije ratova, sankcija i političkih previranja, posjetitelji će kroz fotografije, pisma, knjige, osobne predmete i ispovijesti autora moći pratiti kako su se povijesni događaji prelamali kroz svakodnevni život. Izložba pokazuje kako su devedesete mnogima predstavljale prijelomnu točku – vrijeme u kojem su bili prisiljeni napustiti domove, promijeniti profesije ili države, politički se angažirati ili pronaći nove načine umjetničkog izražavanja.

Autori izložbe polaze od teze da se o devedesetima najčešće govori isključivo kroz prizmu rata, zločina, izbjeglištva i nacionalističkih sukoba, zbog čega iz fokusa nestaju pojedinci i njihova svakodnevica. Upravo zato Devedesete, lično nastoji ispričati priču o tome kako su ljudi, unatoč nasilju i društvenom slomu, nastavili živjeti – zaljubljivali se, stvarali, putovali, gradili prijateljstva i pronalazili snagu za otpor.

Posebnu vrijednost izložbi daje činjenica da okuplja sudionike različitih generacija i profesija iz cijele regije, čime devedesete prikazuje kao zajedničko iskustvo koje je, premda različito proživljeno, obilježilo živote milijuna ljudi. Njihovi privatni predmeti postaju svojevrsni muzejski dokumenti jednog vremena, podsjećajući da se velika povijest uvijek najdublje upisuje u osobne biografije.

Izložba Devedesete, lično otvorena je u Muzeju devedesetih u Beogradu do 15. rujna.