Na komemoraciji u Narodnom pozorištu govorilo je o Stevi desetak istaknutih imena suvremenog srpskog teatra, ali je sve ostalo u sjeni pozdrava kojim se Aco Berček oprostio od Žigona. „Stevo, Srbendo”, rekao je teatralno Berček, bivši direktor nacionalne pozorišne kuće
Miki Jevremović će ostati zapamćen po lepim pesmama i moćnoj, ali toploj interpretaciji. Kao pevač, bio je upadljivo nadmoćan, možda je u jugoslovenskoj popularnoj muzici samo Vice Vukov imao nadmoćniji glas od njega. Miki je bez napora mogao da istera raspon od tri oktave, da akcentuje na pravom mestu, da promeni boju taman kad treba. Imao je u sebi svaki detalj autentične pevačke pismenosti
“Tamo, u tadašnjim dramatičnim okolnostima u Francuskoj, postajem komunista, opredeljujem se za akciju u predvečerje Drugog svetskog rata, doživljavajući sve očiglednije nadiranje fašizma kao izazov na koji nema drugog odgovora: moramo se tući. Nema više smisla da piskaram nekakve polurazumljive pesme, moram da se pokrenem”
Budući da se radi o nesretnoj zadatosti, otud i ove godine neće se promijeniti mnogo u pogledu 170. godišnjice koja je tako bitna da bi se morala upisati u svako desetljeće s brojkom sedam na kraju. Te je 1847. Vuk Karadžić štampao prijevod Novoga zavjeta, Đuro Daničić izdao “Rat za srpski jezik i pravopis”, Njegoš objavio „Gorski vijenac“, a Branko Radičević objavio “Pesme”. Samo pobrojana, ovako redom, ova četiri djela objavljena u samo jednoj godini neshvatljive eksplozije stvaranja, dovoljna su da svatko s dva zrna soli u glavi zastane zapanjen nad predočenim
Likovima američkih predsednika, oficira i političara uvek treba iznova objašnjavati da su mutanti, kakvi god da su, deo američkog društva i da ono što ih razlikuje, što ih istini za volju čini superiornijim i istovremeno ksenofobiji podložnijim, nije opravdanje za njihovo isključivanje
