Časopis Prosvjeta

Преминула је југославенска пјевачица и глумица Сенка Велетанлић, у 90. години живота, објавио је њезин син, џез глазбеник
Васил Хаџиманов. Вијест о смрти попратио је емотивном поруком на друштвеним мрежама у којој је навео да је његова мајка преминула након тешке болести, тихо и достојанствено, у сну. „Јутрос нас је напустила моја мајка Сенка Велетанлић. Отишла је тихо, као дама, баш како јој и приличи. Волим те, мама. Хвала ти“, написао је Хаџиманов.

Сенка Велетанлић рођена је 27. свибња 1936. године у Загребу, гдје је врло рано започела глазбени пут пјевајући у збору КУД-а „Јожа Влаховић“. Иако је завршила Економски факултет, убрзо је одлучила професионално се посветити глазби. Прве снимке за Радио Загреб остварила је 1958. године, а већ почетком шездесетих постала је једно од препознатљивих имена тадашње југославенске забавне сцене.

На Опатијском фестивалу 1960. године извела је пјесму „Ноћ без звијезда“, која ју је лансирала међу најпопуларније извођаче тог раздобља. Публика ју је завољела због суздржаног наступа и снажне емоционалне интерпретације. На истом је фестивалу 1963. пјевала „Опрости, волим те“, а 1968. године „Што ме чини сретном“, у алтернацији с Јосипом Лисац.

Након пресељења у Београд удала се за кантаутора, пјесника и глумца Зафира Хаџиманова, с којим је 1967. године приредила први рецитал у казалишту Атеље 212. Тај је концерт уједно био један од првих телевизијских пријеноса забавне глазбе уживо на ТВ Београду. Заједно су остали умјетнички и животни партнери све до Хаџимановљеве смрти 2021. године.

Посебно мјесто у каријери заузимала је и сурадња са сестром Бисером Велетанлић, с којом је 1972. снимила пјесму „Ми знамо
све“. Сестре Велетанлић остале су упамћене као иконе југославенског шлагера.
Иза Сенке Велетанлић остаје богата глазбена оставштина и обитељ која је наставила умјетничку традицију – син Васил као истакнути џез глазбеник те унука Марта Хаџиманов, која се бави оперним и џез пјевањем.

Поводом 90 година од рођења књижевника Данила Киша, издавачка кућа Архипелаг објавила је „Књигу о Данилу Кишу“, коју
је приредио Гојко Божовић, која садржи избор најважнијих текстова великих свјетских писаца о њему.
„Књига о Данилу Кишу“ представља, како је поручио издавач, кратку повијест рецепције Кишових књига у свјетској књижевности. Укључен је избор текстова познатих свјетских писаца написаних у временском размаку дужем од 40 година. Међу ауторима текстова у тој књизи налазе се Јосиф Бродски, Надин Гордимер, Клаудио Магрис, Милан Кундера, Јозеф Шкворецки, Синтија Озик, Петер Естерхази, Ђерђ Конрад, Дерек Волкот, Енрике Вила-Матас, Анџеј Стасјук, Сузан Сонтаг, Хавијер Серкас, Јулијан Корнхаузер, Вилијам Волман, Анђела Картер, Исмаил Кадаре, Светлана Бојм, Хуан Гојтисоло, Чарлс Симић, Алеш Дебељак, Кристијан Салмон, Иштван Ерши…. Први текст је настао почетком 1980. године, а посљедњи 2021. године.

„Текстова о Кишу има веома много. Поједини аутори су често писали и говорили о Кишу. Није било неопходно уврстити све те
текстове у једну овакву књигу да би се створила поуздана и релативно заокружена слика Кишове међународне рецепције. Ова књига почива на идеји избора, што је у сагласју с поетичким становиштем самог писца који је у језгровитости исказа и у праву на избор налазио једно од својих најдубљих утемељења. Полазећи од руководног начела књиге (есеји, критике и записи писаца а не академски радови), прате најпре одјек појединачних пишчевих књига, потом њихов књижевно-историјски и културно-историјски контекст у токовима модерне светске књижевности, потом постепено уобличавање Кишовог књижевног и људског лика у сећањима савременика и пријатеља, као и одјек његовог књижевног поступка и његове књижевне фигуре у савременој светској књижевности. Академски радови о Кишу захтевају посебно истраживање и посебну књигу. Као што би и избор текстова о Кишу насталих у контексту српске књижевности изискивао посебну књигу”, навео је Божовић поводом „Књиге о Данилу Кишу“.

Док Сонтаг Киша назива „…песником у прози и принцем резигнације…“, Алеш Дебељак истиче да је Киш „знао да пише тако
да би занемели и анђели“. Цхристиан Салмон наглашава да се Кишов живот „поклапа са историјом Европе у другој половини прошлог века“. На сличном трагу је и Гордимер: „Данило Киш сигурно мора бити препознат као најбољи из те изузетне групе источноевропских писаца, геније одређеног времена, искуства и места.“ У читању Јосифа Бродског „Гробница за Бориса Давидовича“ је „истински драгуљ лирске прозе“ и „најбоља књига написана на европском континенту у послератном периоду“, док Магрис издваја „Пешчаник“, сматрајући да је несумњиво ремек-дјело. „Ретко је једна књига успела да изрази ту страховиту, подмуклу способност зла да расте у сваком од нас, да постане наша природа”, истакао је Магрис.

Изложбом „Војин Бакић: Принцип наде“, која се 29. сијечња отвара у Градском музеју Бјеловар, родни град једног од најзначајнијих кипара југославенског модернизма након више од шест десетљећа коначно враћа Војина Бакића у властити јавни простор. Повод је 110. обљетница његова рођења, али изложба има значење далеко шире од комеморативног – ријеч је о симболичном повратку умјетника чије је дјело десетљећима било истодобно слављено и суставно потискивано.

Равнатељица музеја Маријана Драгичевић нагласила је како пројект представља чин културног дуга. Музеј, истакнула је, не служи само похрани предмета него враћању смисла и отварању простора у којем се град суочава са својом повијешћу. Изложба се притом уклапа у обиљежавање 270 година Бјеловара те најављује обнову куће обитељи Бакић, будућег музејско-меморијалног простора.

Кустосица Хана Ћурак концепт је развила у сурадњи с колективом WHW, полазећи од идеје наде као процеса, а не готовог обећања, позивајући се на филозофију Ернста Блоцха. Бакић се у том оквиру појављује као аутор чији је рад усмјерен према будућности, али и као умјетник чије је монументално насљеђе након деведесетих било девастирано, минирано и гурнуто у заборав. Управо та напетост између модернистичке визије и политичког брисања чини срж изложбе.

Постав кроз три етаже музеја доноси кључне циклусе попут Свјетлоносних и Разлисталих форми, уз скулптуре Бик, Торзо и ријетко излагане Истовремености. Посебно снажан сегмент чине остаци минираног Споменика стријељанима из 1947., посвећеног Бакићеву брату Слободану, брутално уништеног у валу поратног ревизионизма, док је његова реплика тек 2010. враћена у јавни простор.

Изложба укључује и радове сувремених умјетника Давида Маљковића, Милоша Тракиловића и Саре Саламон, који Бакићево
насљеђе читају из данашње перспективе. Архитектонски постав потписују његове унуке Ана Мартина и Вјера Бакић, које наглашавају важност непосредног сусрета са скулптуром, посебно за генерације које су о Бакићу училе више кроз рушевине него кроз музеје.

„Принцип наде“ тако није само ретроспектива, него и политичка геста повратка достојанства умјетнику чије је дјело било жртва
идеолошке освете. У времену у којем се антифашистичко насљеђе и даље релативизира, изложба подсјећа да модернизам Војина Бакића није био тек естетски пројект, него визија друштва отвореног према будућности. Остаје отворена до 18. травња, као ријетка прилика да се повијест не само гледа него и исправи.

НИН-ова награда за најбољи роман 2025. године свечано је уручена Дарку Тушевљаковићу 26. сијечња у београдској Коларчевој задужбини за роман „Карота“, објављен у издању Лагуне. Аутор је том приликом истакнуо да је ријеч о његову најособнијем роману досад те захвалио жирију што га је, како је рекао, „обасјао светлом које му даје прилику оставити дугу сенку“. Тушевљаковић је оцијенио да награда потврђује како књижевност која настаје из најдубљег особног искуства заслужује
највећу пажњу.

Говорећи о настанку романа, који се темељи на сјећањима на дјетињство у Задру уочи распада Југославије, признао је да је често двојио је ли прича превише локална или можда преопћенита. „Писање је стално тражење равнотеже између херметичности и разумљивости. У ‘Кароти’ ме то балансирање знало исцрпити јер писац истодобно жели остати свој и постати свачији“, рекао је и додао: „Из таме деведесетих сам одавно изашао, али неки њен део је ипак остао у мени. Од тог дела, из тог
мрака са почетка осветљеног тунела, настао је роман ‘Карота’.“

Награду му је уручио прошлогодишњи лауреат Маринко Арсић Ивков, а предсједник жирија Александар Јерков нагласио је да је одлука донесена готово једногласно, без подилажења политичким притисцима или медијским очекивањима. Оцијенио је како роман спаја мистериј и трауму у потрази за особном истином те се одупире пуком свједочењу и сентименталности.

Према Јерковим ријечима, „Карота“ отвара етичка питања која надилазе судбину главног јунака и нуди слојевиту причу у којој се сусрећу мит, насиље, љубав, губитак и сложени српско-хрватски односи. Нагласио је да жири није наградио роман због теме деведесетих, него због другачијег погледа на ту прошлост.

Осим њега, у жирију су били Адријана Марчетић, Јелена Младеновић, Владимир Гвозден и Младен Весковић. У најужем избору било је шест романа, осим Тушевљаковићеве „Кароте“, то су „Разговори с Вјештицом” Владимира Вујовића, „Балада о убици и убици и убици“ Далибора Пејића, „Фрау Бета“ Лауре Барне, „Бесмртне лудости госпође Кубат” Милана Трипковића и „Опатија Светог Вартоломеја“ Милоша Перишића. На конкурс за 72. НИН-ову награду пристигло је 195 наслова.

У тренутку закључења овог броја „Просвјете“ жири награде „Београдски победник“ за најбољи роман објављен у 2025. години
издвојио је седам наслова. У најужем избору, сачињеном од 15 наслова у ужем, нашли су се романи: „Фрау Бета” Лауре Барне, „Улм” Бојана Васића, „Разговори с Вјештицом” Владимира Вујовића, „Луси“ Бојана Савића Остојића, „Летњиковац“ Марка Тодоровића, „Бекос“ Енеса Халиловића и „Хумано пресељење“ Виде Црнчевић Басаре. Жири чине Предраг Петровић (предсједник), Весна Тријић, Слађана Илић, Петар Пијановић и Наташа Анђелковић. Први добитник награде „Београдски
победник“ био је Драго Кекановић, награђен за роман „Приврженост“ у издању СКД-а „Просвјета“.

Регија, точније речено простор некадашње Југославије, могао би добити новог рекордера гледаности међу филмовима. Фаворит је „Свадба“ редатеља Игора Шерегија, комедија с екипом глумаца предвођених Драганом Бјелогрлићем и Ренеом Биторајцем, која је привукла готово 220.000 гледалаца већ у првом викенду приказивања у Хрватској и Босни и Херцеговини. То је, објавили су хрватски дистрибутери, најбоље кино отварање хрватског филма свих времена, а добри резултати очекују се и
након премијера у Београду, Новом Саду и потом у Љубљани.

Од загребачке премијере 20. сијечња, закључно с првим викендом приказивања, филм је у Хрватској погледало 170.496 гледалаца, док га је у БиХ видјело 49.067 гледалаца, чиме је досегнута импресивна бројка од 219.563 гледалаца.

Стереотипно постављена филмска радња, базирана на прокушаном моделу „наши“ и „ваши“ одувијек је добитна формула успјеха, без обзира радило се о сељацима и грађанима, Далматинцима и Загрепчанима, влајима и Сплићанима, а кад су у питању Хрвати и Срби, јер о њима је овдје ријеч, гледаност је зајамчена. Посебно уз силну маркетиншку кампању, посебно на друштвеним мрежама, којом је филм попраћен. Филм нема високе циљеве, гађа публику на уобичајене мотиве с циљем да се, како је казао продуцент Иван Келава, добро забаве тих 97 минута. Чињеница да је више од 70.000 улазница продано прије прве пројекције најјаснији је показатељ тог успјеха.
Уз споменути двојац, у филму глуме Линда Бегоња, Весна Тривалић, Анђелка Стевић Жугић, Роко Сикавица, Ника Грбеља и Марко Грабеж, Сека Саблић, Срђан Жика Тодоровић, Сњежана Синовчић Шишков, Дејан Аћимовић…

Хваљени документарно-играни хибрид филм „Фиуме о морте!“ Игора Безиновића награђен је признањем Еуропске филмске академије за најбољи документарац, што је редатељ искористио да с берлинске позорнице пошаље јасну политичку поруку. Умјесто захвалница, Безиновић је упозорио да Еуропа поновно кокетира с идеологијама које су некоћ разориле континент. „Екстремизам се не враћа у чизмама и униформама, него у одијелима, слоганима и носталгији“, рекао је, подсјетивши да је Д’Анунцијева окупација Ријеке, што је и тема филма, била први спектакуларни покус фашистичке политике.

У филму се та повијесна епизода не приказује као егзотична фуснота прошлог времена, него и као огледало садашњости. Габријеле Д’Анунцио приказан је као мајстор политичког маркетинга прије него што је тај појам постојао – пјесник који је митом о нацији, ритуалима масе и театралним насиљем створио покрет који је хранио колективну еуфорију и мржњу према „другима“. Безиновић јасно показује да фашизам није настао из каоса, него из одушевљења, што би требао бити јасан знак упозорења и за данашња времена.

У том смислу филм изравно проговара и о сувременом национализму, који се данас продаје као “заштита идентитета”, док у стварности служи као алат политичке контроле. Безиновићев Д’Анунцио без тешкоће се препознаје у данашњим вођама који манипулирају повијешћу, производе сталне непријатеље и претварају домољубље у лиценцу за искључивање, пријетње и насиље. Оно што је некоћ било очито насиље данас се релативизира као „повијесни контекст“, баш као што се и у Хрватској усташки симболи покушавају опрати фолклором, а екстремизам свести на пуки „друкчији поглед“, гурајући испод тепиха тзв. двоструку конотацију усташког поздрава „За дом спремни“.

У тренутку када се диљем Еуропе, па и у Хрватској, поновно рехабилитирају ауторитарни наративи, Безиновићев филм дјелује као риједак чин политичке храбрости. Подсјећа да фашизам не долази као чудовиште извана, него као обећање реда, поноса и националног спаса. А публика му, као и у Ријеци 1919., често прва запљешће.