Časopis Prosvjeta

U Beogradu je 20. ožujka, u 76. godini, preminuo Božo Koprivica – esejist, dramaturg i kritičar čiji je rad sustavno izmicao ne samo književnim ladicama nego često i kulturnim hijerarhijama. Vijest je saopćilo Srpsko književno društvo.

Rođen 1950. u Nikšiću, Koprivica je veći dio života proveo u Beogradu, gdje je na Filološkom fakultetu diplomirao svjetsku književnost kod profesora Vojislava Đurića. Međutim, njegovo obrazovanje, kao i kasniji rad, teško se mogu svesti isključivo na akademske okvire: Koprivica je pripadao onoj rijetkoj vrsti autora koji su književnost živjeli jednako na papiru, u kazalištu i na tribinama stadiona.

Kao dramaturg djelovao je u nizu ključnih kazališnih institucija – od Jugoslovenskog dramskog pozorišta i Narodnog pozorišta do Bitef teatra i Zvezdara teatra, ali i izvan Beograda, u Zetskom domu i Crnogorskom narodnom pozorištu. Taj raspon nije bio samo profesionalni nego i estetski. Koprivica je jednako ozbiljno pristupao visokoj književnosti i popularnoj kulturi, brišući granice između njih.

Njegov autorski opus svjedoči o toj otvorenosti. Od ranih knjiga poput Volej i sluh i Razgovora sa  Borislavom Pekićem, preko kultnog naslova Kiš, Borhes, Maradona, pa do kasnijih eseja i zapisa u kojima se nogomet, književnost i osobna povijest prepliću bez hijerarhije, Koprivica je stvarao vlastiti žanr – esej kao slobodnu igru. Pisao je o Danilu Kišu i Jorgeu Luisu Borgesu jednako strastveno kao o Diegu Maradoni, odbijajući pristati na podjelu između „visokog“ i „niskog“.

U biografiji je često isticao i svoju nogometnu prošlost – bio je reprezentativac, a pripadnost FK-u Partizan za njega nije bila tek navijačka činjenica nego dio identiteta koji se pretače u tekst. Nogomet kod Koprivice nije bio bijeg od stvarnosti, nego način njezina razumijevanja. „Ako navijate za Partizan, ostavite poruku. Ako navijate za one druge, onda ništa“, legenda kaže bila je poruka na njegovoj telefonskoj sekretarici.

Njegov odlazak ostavlja prazninu koja se ne mjeri samo bibliografijom nego i rijetkom sposobnošću da se u istom tekstu susretnu književni kanon i ulična igra, filozofija i tribina. U vremenu sve čvršćih granica između kultura i žanrova, Koprivica je uporno dokazivao da su one umjetne.

Knjige devetoro pisaca ušle su u uži izbor za nagradu „Biljana Jovanović“ za djela objavljena u 2025. godini, saopćilo je Srpsko književno društvo (SKD), koje to priznanje dodjeljuje već dvije decenije radi afirmacije vrijednosti koje su bile dio autentičnog književnog govora Biljane Jovanović: modernog i urbanog senzibiliteta i duha pobune protiv malograđanskog morala, konvencija i normi, tabua i zabrana svih vrsta, društvenih i književnih.

U užem su izboru knjige Saše Karalića Zatvor Marije Terezije (Geopoetika), Tatjane Bijelić Rihtanje rebra (Imprimatur), Dalibora Pejića Balada o ubici i ubici i ubici (Geopoetika), Ivana Antića Kajzermilen glič (Enklava), Danice Pavlović Zabava kod mojih ja (Kulturni centar Novog Sada), Stevice Šepre Mihajlova U 3:10 za Kovin (Partizanska knjiga), Saše Ilića Rt (Akademska knjiga), Divne Popov Senka vodenog žiga (Službeni glasnik) i Dejana Atanackovića Tajni roman Gorana Grolovića (Besna kobila). Žiri čine Violeta Stojmenović, Saša Ćirić i Danica Vukićević (predsjednica).

Nagrada „Biljana Jovanović“ za 2024. godinu ravnopravno je dodijeljena Draganu Boškoviću za knjigu poezije Evo me! i Nadeždi Purić Jovanović za roman Erlangenke.

Među dosadašnjim dobitnicima nagrade su, između ostalih, Srđan Valјarević, Milena Marković, Slobodan Tišma, Svetislav Basara, Nenad Jovanović, Bora Ćosić…

U vremenu kada se devedesete najčešće prizivaju kroz ruševine, sirene i arhive mržnje, Muzej devedesetih u Beogradu otvara jedan posve drugačiji prozor u prošlost: onaj kroz tipografiju, liniju, znak i boju. Izložba Yugo.logo: Znakovi pored puta ne bavi se traumom raspada, nego tihim, preciznim i često duhovitim tragovima jednog vizualnog svijeta koji je nastajao desetljećima prije njega.

Autori projekta, grafički dizajneri Ognjen Ranković i Antonio Karača, godinama sustavno prikupljaju, arhiviraju i istražuju logotipe i vizualne identitete nastale na prostoru bivše Jugoslavije, objedinjene pod nazivom Yugo.logo. Ono što je nekad bilo svakodnevica – znak na tvornici, ambalaži, plakatu, računu, pošti ili avionskoj karti – danas se pokazuje kao vrijedan dokument jedne kulture dizajna koja je znala spojiti funkcionalnost, modernost i društvenu svrhu.

Izložba donosi dio njihove opsežne kolekcije i podsjeća na vrijeme kada grafički dizajn nije bio tek dekor tržišta, nego važan alat oblikovanja javnog prostora, industrijske proizvodnje i svakodnevne vizualne pismenosti. Ti logotipi nisu samo tragovi nekadašnjih poduzeća i institucija, nego svjedočanstva jednog sustava vrijednosti, estetskih normi i društvenih ambicija. Pozicionirana između Istoka i Zapada, jugoslavenska scena grafičkog dizajna druge polovice 20. stoljeća razvila je prepoznatljiv vizualni jezik u dijalogu s tada suvremenim svjetskim tokovima. Taj je jezik bio racionalan, čist, duhovit i iznimno precizan – dizajn koji je znao govoriti malo, a reći puno.

Upravo ta vizualna ekonomičnost danas djeluje gotovo svježe. I nakon desetljeća, ta rješenja zadržavaju formalnu jasnoću i estetsku relevantnost. Igra slova, oblika i stiliziranih motiva kojom su komunicirani identiteti poduzeća, kulturnih institucija i robnih marki potvrđuje njihovu trajnu dizajnersku vrijednost. Posebna vrijednost projekta Yugo.logo leži u njegovoj dokumentarnoj dimenziji. Nakon raspada zajedničke države, velik dio materijalne i nematerijalne baštine vezane uz industriju i primijenjenu umjetnost ostao je zapušten, fragmentiran ili izgubljen. U tom kontekstu, sustavno prikupljanje i javna prezentacija ove građe djeluje kao čin kulturne revalorizacije i svojevrsno spašavanje memorije.

Naslov izložbe, Znakovi pored puta, precizno usmjerava čitanje tog materijala: riječ je o simbolima koji su desetljećima bili dio svakodnevice, a danas opstaju kao vizualni tragovi jednog društvenog i ekonomskog sustava, ali i zajedničke kulturne baštine koja nadilazi današnje granice. Ranković, samouki dizajner, istraživač i kolekcionar iz Beograda, te Karača, dizajner i izdavač iz Zagreba, ovom izložbom pokazuju da je dizajn često pouzdaniji svjedok vremena od političkih parola. U znaku, pismu i liniji ostaje ono što se nije moglo tako lako izbrisati. Izložba je otvorena do 19. svibnja.

Играно-документарни филм Милева Ајнштајн, у режији Андријане Стојковић, премијерно је приказан у Београду 27. фебруара на Међународном фестивалу документарног филма ДОК у МТС дворани, а због великог занимања публике игране су још три фестивалске пројекције тог филмског одавања дуга изузетној жени која је као научница остала у сјенци чувеног супруга.

Гледаоци су дугим аплаузом поздравили редатељицу Стојковић, сценаристкињу Селену Станковић, главну глумицу Сташу Николић и велику екипу која се поклонила послије пројекције филма о животу Милеве Марић, генијалне математичарке и супруге Алберта Ајнштајна, која је успркос значајном доприносу науци остала готово непримијећена у повијести. Кроз комбинацију играних сцена, интервјуа са стручњацима и архивског материјала, филм осликава њен животни пут од дјетињства у Тителу, преко студија у Цириху, до сложених емотивних и интелектуалних односа с великим физичарем. Из њиховог сусрета рађају се љубав, два сина и неколико револуционарних научних радова.

Како је рекла продуцентица Данка Милошевић, није било лако јер се о Милеви Марић не зна много, али су имали среће да нађу неколико људи који ће пред камером говорити о њој, на стручан, али и забаван начин. Селена Станковић је рекла да је Милева Марић била део њеног давног магистарског рада на факултету у Лос Ангелесу. „То нису биле високо уметничке идеје, него сам се пронашла у њеној судбини. Милева је донела, да тако кажем, глупу одлуку због љубави. Кренула сам у истраживање, написала сценарио за дугометражни играни филм, који је одлично прошао на разним фестивалским презентацијама у Америци, али нико није био спреман да га сними. Данка се одважила, а Андријана му дала праву форму. Милева је била јака особа, свесно је доносила своје одлуке – о ванбрачној заједници, напуштању факултета ради породице, о разводу. До сада је углавном представљана преко Алберта, који је тек касније постао неко. Њена снага не добија довољно пажње и то ми је био мотив за овај пројекат“, казала је Селена Станковић. Филм је финанциран средствима Аутономне Покрајине Војводине.

Изложба фотографија из представа у којима је важне улоге остварио Драган Гага Николић (1943. – 2016.) отворена је 11. марта у Атељеу 212, точно на десету годишњицу смрти овог популарног и на југославенским просторима цијењеног глумца.
Директорка Атељеа 212 Гордана Гонцић подсјетила је да је Николић у матичном казалишту, чији је члан био од 1969. године до краја радног вијека, остварио цијели низ улога, а играо је и на другим сценама и био велика филмска звијезда бивше Југославије. „Позориште је уметност која се дешава у тренутку, танана и неухватљива. Ипак, желимо да покажемо да може и да се сачува негујући културу сећања“, рекла је Гордана Гонцић. Како је додала, „велики број окупљених колега и поштовалаца доказује колико је велика љубав према нашем Гаги“.

Уз сву своју славу, која је била енормна у оној старој, великој држави, нашао је времена да турбулентних 90-их буде председник УДУС-а, да се посвети општем добру, нечему што је заједнички, еснафски интерес. Важно је да сви ми који баштинимо кутурно добро које су Гага, Милена (Дравић) и друге покојне колеге направили нама као завештање, као трезор, данас то продужимо и наставимо. Да смо као и он достојанствени не само у послу, љубави, дружби, него и у герилској борби за еснафска права, али и борби за више интересе свих нас“, истакао је предсједник Удружења драмских уметника Србије Павле Пекић.

Светозар Цветковић је испричао како је од Николића као предсједника УДУС-а тадашњи предсједник Србије Слободан Милошевић тражио да се формирају културне јединице које ће ићи на фронт, а он му је одговорио: „Не долази у обзир.“ „Од тог тренутка цела наша глумачка каста представља нешто што је и званични противник том бесмисленом рату, а његова харизма успела је да одоли, био је и остао права звезда те земље у којој смо заједнички живели, свуда су га препознавали и дочекивали са одушевљењем“, рекао је Цветковић.

Уз изложбу је објављена публикација с Николићевим изјавама из многих медија, коју је приредила Татјана Њежић, а за наслов је одабрала његове ријечи „Достојанство је мера ствари“.

Дана 18. марта на крову Павиљона Србије у Венецији избио је пожар. Премда је пожар на грађевини изнад чијег улаза још стоји велики натпис „Југославија“ брзо угашен, посљедице су остале. Ватра је планула у јутарњим сатима у самом срцу Ђардина, простора резервираног за националне павиљоне и темељни програм Бијенала. Ријеч је о једној од најатрактивнијих локација у Венецији, симболички и логистички привилегираној у односу на бројне друге изложбене пунктове разасуте по граду. Ватрогасци су, унаточ јаком вјетру, успјели спријечити ширење пожара, а озлијеђених није било.

Према саопћењу Министарства културе Србије, до пожара је дошло током радова на обнови крова и хидроизолације које изводи талијанска твртка. Ношена вјетром искра је захватила вентилацијски отвор састављен од дрва и пластике. Изгорјело је шест од четрдесетак прозора, оштећено је неколико плексиглас плоча, а густ дим створио је дојам знатно веће катастрофе.

Павиљон Србије изграђен је 1938. и изворно је припадао Краљевини Југославији. Након распада СФРЈ, питање власништва никада није формално ријешено. Србија и Црна Гора наставиле су га користити као правне сљеднице, иако међународни консензус није постигнут тако да друге бивше југославенске републике излажу у привременим или унајмљеним просторима диљем Венеције.

Српски наступ на Бијеналу и без пожара оптерећен је контроверзама. Одлука да земљу представља сликар Предраг Ђаковић изазвала је оштре реакције дијела стручне и шире јавности. Критичари упозоравају на нетранспарентан изборни процес и доводе у питање релевантност његова рада у сувременом умјетничком контексту, називајући га политичким, а не професионалним избором, спомињући да га је предсједник државе својевремено одликовао и да му је рад запео у 19. стољећу.

Петиција против његова именовања прикупила је стотине потписа умјетника, кустоса и повјесничара умјетности, уз оптужбе да је комисија злоупотријебила овласти и занемарила квалитету сувремене продукције. У таквом контексту, пожар који је изгледа био технички инцидент, добива и симболичку димензију. Дим се разишао брзо. Питања која је отворио –
знатно спорије