Časopis Prosvjeta

У београдском Битеф театру, у склопу Мјесеца независне сцене, средином вељаче изведена је представа Ткање отпора трупе Хлеб театар – казалишни пројект који се бави једним од најпотиснутијих наслијеђа југославенског социјализма: Антифашистичким фронтом жена (АФЖ).

Ријеч је о међугенерацијском музичком театру који кроз антифашистичке пјесме покушава реконструирати политичке и еманципацијске моделе покрета који је, иако укинут 1953., дубоко обиљежио судбину жена на овим просторима. Но, оно што је некоћ било дио службеног наратива данас се враћа кроз независну сцену – као да се ради о забрањеном или барем непожељном сјећању.

Ауторица пројекта Сања Крсмановић Тасић представу гради из потребе да се испричају приче жена које су биле носитељице антифашистичког и социјалистичког покрета, али су из сувремених курикулума и јавног дискурса готово нестале. У том смислу, Ткање отпора није само казалишна представа него и коректив повијести те покушај да се у простор колективног
памћења врати оно што је из њега суставно избрисано.

АФЖ, као масовни женски покрет настао тијеком Другог свјетског рата, није био тек пратећа организација партизанског покрета, него један од његових кључних ступова. Управо су кроз њега жене први пут у већем броју ушле у политички и јавни живот, избориле право гласа и судјеловале у изградњи послијератног друштва. Његово укидање почетком педесетих, у име „остварених циљева“, данас се све чешће чита и као почетак дуготрајног процеса деполитизације женског питања.

Представа Хлеб театра ту повијест не реконструира музејски, него је преводи у сувремени сценски језик. Антифашистичке пјесме, које су некоћ биле колективни израз борбе, овдје постају средство повезивања генерација и подсјетник да су идеје солидарности и равноправности данас поновно предмет политичких борби.

У том контексту, Ткање отпора отвара и питање садашњости. У времену када се стечена права жена релативизирају, а повијесни континуитети прекидају или реинтерпретирају, повратак АФЖ-а на сцену дјелује субверзивно. Представа замишља и алтернативну стварност. Ону у којој тај покрет није укинут, него је наставио развијати феминистичку политику солидарности, објасниле су ауторице. Таква фикција, међутим, више говори о данашњем дефициту него о прошлости.

Није неважно ни то што овакав пројект долази с независне сцене, која посљедњих година функционира на рубу одрживости. Представа је реализирана уз подршку фондације Реконструкција женски фонд, што додатно наглашава њезин изванинституционални карактер. Док се службене културне политике све чешће окрећу тржишту или националним
наративима, овакви пројекти остају међу ријеткима који инзистирају на друштвеној функцији умјетности. У представи играју Марта Келер, Југослав Хаџић и Миња Ракићевић.

Музеј Југославије обогатио је збирку радом познатог кипара Ивана Мештровића “Модел за рељеф краља Петра I Карађорђевића у Дубровнику” из 1922. године, једним од првих  монументалних израза југославенске државе настале након Првог свјетског рата, који има значај за разумијевање умјетничког, политичког и симболичког језика прве Југославије.

Коњаничка представа краља Петра I Карађорђевића у рељефу, коју је Мештровић извео према наруџби дубровачких власти 1924. године, била је дио шире споменичке политике међуратне Југославије. Мештровић је направио рељеф, а не фигуру из финанцијских разлога. Као „први југославенски краљ“ и „ослободилац“, Петар I је кроз антички модел представљен као симбол јединства Јужних Славена и легитимације нове политичке заједнице, истакао је Музеј Југославије у саопћењу поводом аквизиције Мештровићевог рада, који је димензија 113,7 x 98,6 x 10,7 центиметара, а рађен је у гипсу.

Споменик је свечано откривен 1. децембра 1924. године, на шесту годишњицу уједињења, односно формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, и постављен на симболично мјесто – градске зидине код Врата од Пила, изнад унутрашње стране улаза у Страдун. Уклоњен је 1941. године и био похрањен у Умјетничкој галерији, која је пресељена у палачу Божа Банца, бродовласника и некадашњег Мештровићевог пријатеља. Гипсани одљев и камени оригинал уграђени су и затворени 1975. године између два зида музејског простора Умјетничке галерије и били недоступни јавности

У Београдском драмском позоришту средином ожујка премијерно је изведена драма Црно злато Дејана Дуковског у режији Оливера Фрљића. Представа која, како то често бива када се ова двојица аутора сватко на свој начин сусретну с нашом стварношћу, не говори само о једној обитељи него о цијелом друштву.
Ријеч је о трагикомичној причи о дисфункционалној породици у времену транзиције, не фокусирајући се искључиво на социјалну драму, него улази у шири простор распада од обитељског преко друштвеног до идентитетског. Повратак „изгубљеног сина“, који се враћа као успјешна жена Ангела, разоткрива пукотине које су одавно постале правило, а не изнимка.

Фрљић тај материјал чита очекивано политички. За њега је обитељ из комада метафора постјугославенских друштава заглављених између обећаног и никад оствареног, између онога што је било и онога што је требало доћи. Бецкеттовско чекање, које се провлачи кроз структуру комада, није тек драматуршки поступак, него стање ствари – чекање промјене која се не догађа, како су то објаснили критичари.

Такав приступ није нов у раду Оливера Фрљића, једног од најпознатијих и најконтроверзнијих редатеља с ових простора. Његове представе редовито отварају политичке и друштвене трауме, често изазивајући бурне реакције – од казалишних полемика до политичких притисака. Регионална публика памти га по пројектима попут Зорана Ђинђића или Александре Зец, у којима је изравно сецирао национализам, ратне злочине и колективно порицање. Управо због тог приступа Фрљић је истовремено и један од најизвођенијих редатеља с ових простора у Европи и један од најнепожељнијих у властитим срединама.

Процес рада на представи трајао је готово двије године, дијелом због прекида узрокованих друштвеним околностима у Србији, укључујући штрајкове и протесте, али и због Фрљићевих ангажмана у њемачким казалиштима. Управо та фрагментираност рада, како истиче редатељ, омогућила је дубље промишљање теме.

Представа окупља снажан ансамбл, предвођен Милутином Милошевићем и Наташом Марковић као родитељима чији се свијет распада, те Ањом Ћурчић у захтјевној улози Ангеле. Но оно што ову продукцију издваја из уобичајеног репертоарног живота јест чињеница да ће, након београдске праизведбе, Црно злато играти и у Загребу тијеком 2027. године. Тиме се представа изравно уписује у регионални културни простор који дијели исте трауме – али их ријетко заједнички артикулира. У том смислу, гостовање у Загребу неће бити само још једно извођење него и тест: колико су публике у различитим постјугославенским срединама спремне препознати властиту слику у туђој обитељи. Јер, како сугерира Фрљић, дисфункционалност више није изнимка – она је постала норма. А казалиште, барем у овом случају, тек мјесто гдје се та норма изговара наглас.

Преминула је југославенска пјевачица и глумица Сенка Велетанлић, у 90. години живота, објавио је њезин син, џез глазбеник
Васил Хаџиманов. Вијест о смрти попратио је емотивном поруком на друштвеним мрежама у којој је навео да је његова мајка преминула након тешке болести, тихо и достојанствено, у сну. „Јутрос нас је напустила моја мајка Сенка Велетанлић. Отишла је тихо, као дама, баш како јој и приличи. Волим те, мама. Хвала ти“, написао је Хаџиманов.

Сенка Велетанлић рођена је 27. свибња 1936. године у Загребу, гдје је врло рано започела глазбени пут пјевајући у збору КУД-а „Јожа Влаховић“. Иако је завршила Економски факултет, убрзо је одлучила професионално се посветити глазби. Прве снимке за Радио Загреб остварила је 1958. године, а већ почетком шездесетих постала је једно од препознатљивих имена тадашње југославенске забавне сцене.

На Опатијском фестивалу 1960. године извела је пјесму „Ноћ без звијезда“, која ју је лансирала међу најпопуларније извођаче тог раздобља. Публика ју је завољела због суздржаног наступа и снажне емоционалне интерпретације. На истом је фестивалу 1963. пјевала „Опрости, волим те“, а 1968. године „Што ме чини сретном“, у алтернацији с Јосипом Лисац.

Након пресељења у Београд удала се за кантаутора, пјесника и глумца Зафира Хаџиманова, с којим је 1967. године приредила први рецитал у казалишту Атеље 212. Тај је концерт уједно био један од првих телевизијских пријеноса забавне глазбе уживо на ТВ Београду. Заједно су остали умјетнички и животни партнери све до Хаџимановљеве смрти 2021. године.

Посебно мјесто у каријери заузимала је и сурадња са сестром Бисером Велетанлић, с којом је 1972. снимила пјесму „Ми знамо
све“. Сестре Велетанлић остале су упамћене као иконе југославенског шлагера.
Иза Сенке Велетанлић остаје богата глазбена оставштина и обитељ која је наставила умјетничку традицију – син Васил као истакнути џез глазбеник те унука Марта Хаџиманов, која се бави оперним и џез пјевањем.

Поводом 90 година од рођења књижевника Данила Киша, издавачка кућа Архипелаг објавила је „Књигу о Данилу Кишу“, коју
је приредио Гојко Божовић, која садржи избор најважнијих текстова великих свјетских писаца о њему.
„Књига о Данилу Кишу“ представља, како је поручио издавач, кратку повијест рецепције Кишових књига у свјетској књижевности. Укључен је избор текстова познатих свјетских писаца написаних у временском размаку дужем од 40 година. Међу ауторима текстова у тој књизи налазе се Јосиф Бродски, Надин Гордимер, Клаудио Магрис, Милан Кундера, Јозеф Шкворецки, Синтија Озик, Петер Естерхази, Ђерђ Конрад, Дерек Волкот, Енрике Вила-Матас, Анџеј Стасјук, Сузан Сонтаг, Хавијер Серкас, Јулијан Корнхаузер, Вилијам Волман, Анђела Картер, Исмаил Кадаре, Светлана Бојм, Хуан Гојтисоло, Чарлс Симић, Алеш Дебељак, Кристијан Салмон, Иштван Ерши…. Први текст је настао почетком 1980. године, а посљедњи 2021. године.

„Текстова о Кишу има веома много. Поједини аутори су често писали и говорили о Кишу. Није било неопходно уврстити све те
текстове у једну овакву књигу да би се створила поуздана и релативно заокружена слика Кишове међународне рецепције. Ова књига почива на идеји избора, што је у сагласју с поетичким становиштем самог писца који је у језгровитости исказа и у праву на избор налазио једно од својих најдубљих утемељења. Полазећи од руководног начела књиге (есеји, критике и записи писаца а не академски радови), прате најпре одјек појединачних пишчевих књига, потом њихов књижевно-историјски и културно-историјски контекст у токовима модерне светске књижевности, потом постепено уобличавање Кишовог књижевног и људског лика у сећањима савременика и пријатеља, као и одјек његовог књижевног поступка и његове књижевне фигуре у савременој светској књижевности. Академски радови о Кишу захтевају посебно истраживање и посебну књигу. Као што би и избор текстова о Кишу насталих у контексту српске књижевности изискивао посебну књигу”, навео је Божовић поводом „Књиге о Данилу Кишу“.

Док Сонтаг Киша назива „…песником у прози и принцем резигнације…“, Алеш Дебељак истиче да је Киш „знао да пише тако
да би занемели и анђели“. Цхристиан Салмон наглашава да се Кишов живот „поклапа са историјом Европе у другој половини прошлог века“. На сличном трагу је и Гордимер: „Данило Киш сигурно мора бити препознат као најбољи из те изузетне групе источноевропских писаца, геније одређеног времена, искуства и места.“ У читању Јосифа Бродског „Гробница за Бориса Давидовича“ је „истински драгуљ лирске прозе“ и „најбоља књига написана на европском континенту у послератном периоду“, док Магрис издваја „Пешчаник“, сматрајући да је несумњиво ремек-дјело. „Ретко је једна књига успела да изрази ту страховиту, подмуклу способност зла да расте у сваком од нас, да постане наша природа”, истакао је Магрис.

Изложбом „Војин Бакић: Принцип наде“, која се 29. сијечња отвара у Градском музеју Бјеловар, родни град једног од најзначајнијих кипара југославенског модернизма након више од шест десетљећа коначно враћа Војина Бакића у властити јавни простор. Повод је 110. обљетница његова рођења, али изложба има значење далеко шире од комеморативног – ријеч је о симболичном повратку умјетника чије је дјело десетљећима било истодобно слављено и суставно потискивано.

Равнатељица музеја Маријана Драгичевић нагласила је како пројект представља чин културног дуга. Музеј, истакнула је, не служи само похрани предмета него враћању смисла и отварању простора у којем се град суочава са својом повијешћу. Изложба се притом уклапа у обиљежавање 270 година Бјеловара те најављује обнову куће обитељи Бакић, будућег музејско-меморијалног простора.

Кустосица Хана Ћурак концепт је развила у сурадњи с колективом WHW, полазећи од идеје наде као процеса, а не готовог обећања, позивајући се на филозофију Ернста Блоцха. Бакић се у том оквиру појављује као аутор чији је рад усмјерен према будућности, али и као умјетник чије је монументално насљеђе након деведесетих било девастирано, минирано и гурнуто у заборав. Управо та напетост између модернистичке визије и политичког брисања чини срж изложбе.

Постав кроз три етаже музеја доноси кључне циклусе попут Свјетлоносних и Разлисталих форми, уз скулптуре Бик, Торзо и ријетко излагане Истовремености. Посебно снажан сегмент чине остаци минираног Споменика стријељанима из 1947., посвећеног Бакићеву брату Слободану, брутално уништеног у валу поратног ревизионизма, док је његова реплика тек 2010. враћена у јавни простор.

Изложба укључује и радове сувремених умјетника Давида Маљковића, Милоша Тракиловића и Саре Саламон, који Бакићево
насљеђе читају из данашње перспективе. Архитектонски постав потписују његове унуке Ана Мартина и Вјера Бакић, које наглашавају важност непосредног сусрета са скулптуром, посебно за генерације које су о Бакићу училе више кроз рушевине него кроз музеје.

„Принцип наде“ тако није само ретроспектива, него и политичка геста повратка достојанства умјетнику чије је дјело било жртва
идеолошке освете. У времену у којем се антифашистичко насљеђе и даље релативизира, изложба подсјећа да модернизам Војина Бакића није био тек естетски пројект, него визија друштва отвореног према будућности. Остаје отворена до 18. травња, као ријетка прилика да се повијест не само гледа него и исправи.