Časopis Prosvjeta

Играно-документарни филм Милева Ајнштајн, у режији Андријане Стојковић, премијерно је приказан у Београду 27. фебруара на Међународном фестивалу документарног филма ДОК у МТС дворани, а због великог занимања публике игране су још три фестивалске пројекције тог филмског одавања дуга изузетној жени која је као научница остала у сјенци чувеног супруга.

Гледаоци су дугим аплаузом поздравили редатељицу Стојковић, сценаристкињу Селену Станковић, главну глумицу Сташу Николић и велику екипу која се поклонила послије пројекције филма о животу Милеве Марић, генијалне математичарке и супруге Алберта Ајнштајна, која је успркос значајном доприносу науци остала готово непримијећена у повијести. Кроз комбинацију играних сцена, интервјуа са стручњацима и архивског материјала, филм осликава њен животни пут од дјетињства у Тителу, преко студија у Цириху, до сложених емотивних и интелектуалних односа с великим физичарем. Из њиховог сусрета рађају се љубав, два сина и неколико револуционарних научних радова.

Како је рекла продуцентица Данка Милошевић, није било лако јер се о Милеви Марић не зна много, али су имали среће да нађу неколико људи који ће пред камером говорити о њој, на стручан, али и забаван начин. Селена Станковић је рекла да је Милева Марић била део њеног давног магистарског рада на факултету у Лос Ангелесу. „То нису биле високо уметничке идеје, него сам се пронашла у њеној судбини. Милева је донела, да тако кажем, глупу одлуку због љубави. Кренула сам у истраживање, написала сценарио за дугометражни играни филм, који је одлично прошао на разним фестивалским презентацијама у Америци, али нико није био спреман да га сними. Данка се одважила, а Андријана му дала праву форму. Милева је била јака особа, свесно је доносила своје одлуке – о ванбрачној заједници, напуштању факултета ради породице, о разводу. До сада је углавном представљана преко Алберта, који је тек касније постао неко. Њена снага не добија довољно пажње и то ми је био мотив за овај пројекат“, казала је Селена Станковић. Филм је финанциран средствима Аутономне Покрајине Војводине.

Изложба фотографија из представа у којима је важне улоге остварио Драган Гага Николић (1943. – 2016.) отворена је 11. марта у Атељеу 212, точно на десету годишњицу смрти овог популарног и на југославенским просторима цијењеног глумца.
Директорка Атељеа 212 Гордана Гонцић подсјетила је да је Николић у матичном казалишту, чији је члан био од 1969. године до краја радног вијека, остварио цијели низ улога, а играо је и на другим сценама и био велика филмска звијезда бивше Југославије. „Позориште је уметност која се дешава у тренутку, танана и неухватљива. Ипак, желимо да покажемо да може и да се сачува негујући културу сећања“, рекла је Гордана Гонцић. Како је додала, „велики број окупљених колега и поштовалаца доказује колико је велика љубав према нашем Гаги“.

Уз сву своју славу, која је била енормна у оној старој, великој држави, нашао је времена да турбулентних 90-их буде председник УДУС-а, да се посвети општем добру, нечему што је заједнички, еснафски интерес. Важно је да сви ми који баштинимо кутурно добро које су Гага, Милена (Дравић) и друге покојне колеге направили нама као завештање, као трезор, данас то продужимо и наставимо. Да смо као и он достојанствени не само у послу, љубави, дружби, него и у герилској борби за еснафска права, али и борби за више интересе свих нас“, истакао је предсједник Удружења драмских уметника Србије Павле Пекић.

Светозар Цветковић је испричао како је од Николића као предсједника УДУС-а тадашњи предсједник Србије Слободан Милошевић тражио да се формирају културне јединице које ће ићи на фронт, а он му је одговорио: „Не долази у обзир.“ „Од тог тренутка цела наша глумачка каста представља нешто што је и званични противник том бесмисленом рату, а његова харизма успела је да одоли, био је и остао права звезда те земље у којој смо заједнички живели, свуда су га препознавали и дочекивали са одушевљењем“, рекао је Цветковић.

Уз изложбу је објављена публикација с Николићевим изјавама из многих медија, коју је приредила Татјана Њежић, а за наслов је одабрала његове ријечи „Достојанство је мера ствари“.

Дана 18. марта на крову Павиљона Србије у Венецији избио је пожар. Премда је пожар на грађевини изнад чијег улаза још стоји велики натпис „Југославија“ брзо угашен, посљедице су остале. Ватра је планула у јутарњим сатима у самом срцу Ђардина, простора резервираног за националне павиљоне и темељни програм Бијенала. Ријеч је о једној од најатрактивнијих локација у Венецији, симболички и логистички привилегираној у односу на бројне друге изложбене пунктове разасуте по граду. Ватрогасци су, унаточ јаком вјетру, успјели спријечити ширење пожара, а озлијеђених није било.

Према саопћењу Министарства културе Србије, до пожара је дошло током радова на обнови крова и хидроизолације које изводи талијанска твртка. Ношена вјетром искра је захватила вентилацијски отвор састављен од дрва и пластике. Изгорјело је шест од четрдесетак прозора, оштећено је неколико плексиглас плоча, а густ дим створио је дојам знатно веће катастрофе.

Павиљон Србије изграђен је 1938. и изворно је припадао Краљевини Југославији. Након распада СФРЈ, питање власништва никада није формално ријешено. Србија и Црна Гора наставиле су га користити као правне сљеднице, иако међународни консензус није постигнут тако да друге бивше југославенске републике излажу у привременим или унајмљеним просторима диљем Венеције.

Српски наступ на Бијеналу и без пожара оптерећен је контроверзама. Одлука да земљу представља сликар Предраг Ђаковић изазвала је оштре реакције дијела стручне и шире јавности. Критичари упозоравају на нетранспарентан изборни процес и доводе у питање релевантност његова рада у сувременом умјетничком контексту, називајући га политичким, а не професионалним избором, спомињући да га је предсједник државе својевремено одликовао и да му је рад запео у 19. стољећу.

Петиција против његова именовања прикупила је стотине потписа умјетника, кустоса и повјесничара умјетности, уз оптужбе да је комисија злоупотријебила овласти и занемарила квалитету сувремене продукције. У таквом контексту, пожар који је изгледа био технички инцидент, добива и симболичку димензију. Дим се разишао брзо. Питања која је отворио –
знатно спорије

У београдском Битеф театру, у склопу Мјесеца независне сцене, средином вељаче изведена је представа Ткање отпора трупе Хлеб театар – казалишни пројект који се бави једним од најпотиснутијих наслијеђа југославенског социјализма: Антифашистичким фронтом жена (АФЖ).

Ријеч је о међугенерацијском музичком театру који кроз антифашистичке пјесме покушава реконструирати политичке и еманципацијске моделе покрета који је, иако укинут 1953., дубоко обиљежио судбину жена на овим просторима. Но, оно што је некоћ било дио службеног наратива данас се враћа кроз независну сцену – као да се ради о забрањеном или барем непожељном сјећању.

Ауторица пројекта Сања Крсмановић Тасић представу гради из потребе да се испричају приче жена које су биле носитељице антифашистичког и социјалистичког покрета, али су из сувремених курикулума и јавног дискурса готово нестале. У том смислу, Ткање отпора није само казалишна представа него и коректив повијести те покушај да се у простор колективног
памћења врати оно што је из њега суставно избрисано.

АФЖ, као масовни женски покрет настао тијеком Другог свјетског рата, није био тек пратећа организација партизанског покрета, него један од његових кључних ступова. Управо су кроз њега жене први пут у већем броју ушле у политички и јавни живот, избориле право гласа и судјеловале у изградњи послијератног друштва. Његово укидање почетком педесетих, у име „остварених циљева“, данас се све чешће чита и као почетак дуготрајног процеса деполитизације женског питања.

Представа Хлеб театра ту повијест не реконструира музејски, него је преводи у сувремени сценски језик. Антифашистичке пјесме, које су некоћ биле колективни израз борбе, овдје постају средство повезивања генерација и подсјетник да су идеје солидарности и равноправности данас поновно предмет политичких борби.

У том контексту, Ткање отпора отвара и питање садашњости. У времену када се стечена права жена релативизирају, а повијесни континуитети прекидају или реинтерпретирају, повратак АФЖ-а на сцену дјелује субверзивно. Представа замишља и алтернативну стварност. Ону у којој тај покрет није укинут, него је наставио развијати феминистичку политику солидарности, објасниле су ауторице. Таква фикција, међутим, више говори о данашњем дефициту него о прошлости.

Није неважно ни то што овакав пројект долази с независне сцене, која посљедњих година функционира на рубу одрживости. Представа је реализирана уз подршку фондације Реконструкција женски фонд, што додатно наглашава њезин изванинституционални карактер. Док се службене културне политике све чешће окрећу тржишту или националним
наративима, овакви пројекти остају међу ријеткима који инзистирају на друштвеној функцији умјетности. У представи играју Марта Келер, Југослав Хаџић и Миња Ракићевић.

Музеј Југославије обогатио је збирку радом познатог кипара Ивана Мештровића “Модел за рељеф краља Петра I Карађорђевића у Дубровнику” из 1922. године, једним од првих  монументалних израза југославенске државе настале након Првог свјетског рата, који има значај за разумијевање умјетничког, политичког и симболичког језика прве Југославије.

Коњаничка представа краља Петра I Карађорђевића у рељефу, коју је Мештровић извео према наруџби дубровачких власти 1924. године, била је дио шире споменичке политике међуратне Југославије. Мештровић је направио рељеф, а не фигуру из финанцијских разлога. Као „први југославенски краљ“ и „ослободилац“, Петар I је кроз антички модел представљен као симбол јединства Јужних Славена и легитимације нове политичке заједнице, истакао је Музеј Југославије у саопћењу поводом аквизиције Мештровићевог рада, који је димензија 113,7 x 98,6 x 10,7 центиметара, а рађен је у гипсу.

Споменик је свечано откривен 1. децембра 1924. године, на шесту годишњицу уједињења, односно формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, и постављен на симболично мјесто – градске зидине код Врата од Пила, изнад унутрашње стране улаза у Страдун. Уклоњен је 1941. године и био похрањен у Умјетничкој галерији, која је пресељена у палачу Божа Банца, бродовласника и некадашњег Мештровићевог пријатеља. Гипсани одљев и камени оригинал уграђени су и затворени 1975. године између два зида музејског простора Умјетничке галерије и били недоступни јавности

У Београдском драмском позоришту средином ожујка премијерно је изведена драма Црно злато Дејана Дуковског у режији Оливера Фрљића. Представа која, како то често бива када се ова двојица аутора сватко на свој начин сусретну с нашом стварношћу, не говори само о једној обитељи него о цијелом друштву.
Ријеч је о трагикомичној причи о дисфункционалној породици у времену транзиције, не фокусирајући се искључиво на социјалну драму, него улази у шири простор распада од обитељског преко друштвеног до идентитетског. Повратак „изгубљеног сина“, који се враћа као успјешна жена Ангела, разоткрива пукотине које су одавно постале правило, а не изнимка.

Фрљић тај материјал чита очекивано политички. За њега је обитељ из комада метафора постјугославенских друштава заглављених између обећаног и никад оствареног, између онога што је било и онога што је требало доћи. Бецкеттовско чекање, које се провлачи кроз структуру комада, није тек драматуршки поступак, него стање ствари – чекање промјене која се не догађа, како су то објаснили критичари.

Такав приступ није нов у раду Оливера Фрљића, једног од најпознатијих и најконтроверзнијих редатеља с ових простора. Његове представе редовито отварају политичке и друштвене трауме, често изазивајући бурне реакције – од казалишних полемика до политичких притисака. Регионална публика памти га по пројектима попут Зорана Ђинђића или Александре Зец, у којима је изравно сецирао национализам, ратне злочине и колективно порицање. Управо због тог приступа Фрљић је истовремено и један од најизвођенијих редатеља с ових простора у Европи и један од најнепожељнијих у властитим срединама.

Процес рада на представи трајао је готово двије године, дијелом због прекида узрокованих друштвеним околностима у Србији, укључујући штрајкове и протесте, али и због Фрљићевих ангажмана у њемачким казалиштима. Управо та фрагментираност рада, како истиче редатељ, омогућила је дубље промишљање теме.

Представа окупља снажан ансамбл, предвођен Милутином Милошевићем и Наташом Марковић као родитељима чији се свијет распада, те Ањом Ћурчић у захтјевној улози Ангеле. Но оно што ову продукцију издваја из уобичајеног репертоарног живота јест чињеница да ће, након београдске праизведбе, Црно злато играти и у Загребу тијеком 2027. године. Тиме се представа изравно уписује у регионални културни простор који дијели исте трауме – али их ријетко заједнички артикулира. У том смислу, гостовање у Загребу неће бити само још једно извођење него и тест: колико су публике у различитим постјугославенским срединама спремне препознати властиту слику у туђој обитељи. Јер, како сугерира Фрљић, дисфункционалност више није изнимка – она је постала норма. А казалиште, барем у овом случају, тек мјесто гдје се та норма изговара наглас.